Heroina Darja Aleksandrova
Sve je dobro dok se pamti. Zaborav i vreme polako gase sećanje na junačke događaje iz naše bliske prošlosti. Ko zna koliko je velikih ljudi i njihovih herojskih dela zaboravljeno? Koliko neverovatnih podviga i sudbonosnih priča više neće biti ispričano.
Nije za to kriv samo naš zaborav već i vreme u kome živimo jer je od nas napravilo zaboravne ljude koji se ne sećaju šta je juče bilo a kamo li… Živeći decenijama u krizama i u svim njihovim oblicima, nestalo je interesa da se pamti, a i veliki oni koji nam kroje sudbinu, takođe nemaju interesa ni vremena da nam pomognu u tome. Ipak, ostali su srećom oni retki, često nevidljivi i neprimetni istraživači, kojima se još uvek zažare oči kada iz zaborava spasu i ispričaju neku divnu priču.
To je upravo priča o Darji Aleksandrovnoj, Ruskinji iz Sankt Peterburga, milosrdnoj sestri, bolničarki, dobrovoljki, heroini iz 1914. godine. Priča o ženi neverovatne požrtvovanosti i hrabrosti zaslužila je da se ispriča i otrgne iz zaborava.
Teške borbe vođene u Jadru, na početku rata, nastavljene su sa još većom žestinom posle Cerske operacije. Rešeni da se osvete za neuspeh na Ceru i da konačno poraze srpsku vojsku, Austrougari preduzimaju novu ofanzivu na Drini. Već 8. septembra 1914. godine uspešno forsiraju reku Drinu između Ljubovije i Zvornika sa ciljem da zauzmu planinski greben Gučevo – Boranja – Jagodnja – Sokolska planina i osvoje Valjevo. Pregrupisana austrougarska 42. divizija 13. septembra 1914. godine prelazi Drinu kod Ade Kurjačice. Srpske položaje brane Drinska divizija II poziva i delovi Timočke divizije II poziva. Borbe su žestoke i krvave. Gubici ogromni na obe strane. Samo u jednom danu austrougarska 42. divizija izgubila je 2000 vojnika i 40 oficira. O tim događajima govori ratnik i učesnik borbi na Drini đeneralštabni pukovnik Nikola Lj. Hristić.
*
“Vreme čini svoje, grobovi se zaravnjuju i nestaju, a uspomene blede. Zaboravljaju se jedan po jedan oni – i živi i pokojni – čijim je delima stvorena današnja naša Kraljevina, pa je zaboravljena i Darja Aleksandrovna, Ruskinja poginula na Gučevu 1914. godine.
Bio sam jedan od svedoka nenadmašne hrabrosti koju je Darja pokazala na nekoliko dana pre svoje smrti, za vreme borbe koju su 1. i 2. septembra 1914. Godine (datumi su po starom kalendaru, prim. prir.) vodili na Drini delovi Drinske divizije II poziva sa 42. Austrougarskom divizijom, pa želim da sa ovo nekoliko redaka oživim uspomenu na ovu našu rusku sestru, koja je čak iz Sankt Peterburgadošla našoj vojsci i negujući srpske ranjenike, za njih i život položila.
31. avgusta, u zoru, 42. austrougarska honvedska divizija napala je desni odsek Drinske divizije II poziva i u toku dana uspela da se prebaci na adu Kurjačicu. Desni odsek od ušća reke Jadra pa zaključno sa adom Kurjačicom – bio je sledeći: Drinski konjički divizion II poziva (štab 2. i 3. eskadrona), 1. i 2. bataljon i mitraljesko odeljenje pešadijskog puka II poziva, 1. Drinska baterija II poziva, 7. Drinska baterija I poziva, Drinski Pionirski polubataljon II poziva.
Konjički divizion u kome sam tada bio komandir 2 eskadrona i Pionirski polubataljon proveli su noć 30-31. avgusta u selu Kozjaku, kao odsečna rezerva.
31. avgusta oko 3 časa čula se u pravcu Drine artiljerijska i puščana vatra, koja je iz početka bila slabija, ali se svakog časa pojačavala, tako da se pred zoru pretvorila u neprekidnu grmljavinu od koje su se tresle kuće čak i u Kozjaku. Bilo je jasno, da neprijatelj počinje prelaz preko Drine, te komandant diviziona naredi: “Sedlanje”. Tek što smo zasedlali, stiže zapovest komandanta desnog odseka, da se divizion stavi na raspoloženje komandatnu 2 bataljona 3 pešadijskog puka II poziva. Komande komandanta divizijona: “Uzdaj” i “Jaši”, izvršene su za tren oka, te odmah pođosmo ka Drini, ispočetka kasom, a zatim galopom. U koliko smo se približavali Drini, sve su češće proletali iznad i oko nas neprijateljska puščana i mitraljeska zrna.
Kod jedne šumice, između puta Lešnica-Loznica i Lukića kolibe, komandant diviziona komandova: “Za borbu peške sjaši”, što je izvršeno kao na egzercirištu. Iz oprućenog galopa, eskadroni su se zaustavlili kao ukopani, a uz zveket sabalja i mamuza, konjanici su sleteli sa konja i otkopljavajući karabine potrčali za svojim oficirima. Sjahali eskadroni krenuli su odmah streljačkim strojem napred ka Drini. Išli smo kroz visoke kukuruze te nismo ništa mogli videti ni mi ni neprijatelj, koji nas stoga nije ni gađao, njegova prebačena zrna preletala su visoko iznad naših glava, te nismo imali nikakvih gubitaka.
Oko 6 časova stigli smo do Kurtovićeve kolibe na levoj obali Drine, prema adi Kurjačici. Tu se nalazio komandant 2. bataljona V pešadijskog puka II poziva, koji naredi da se mojim eskadronom odmah pojača levo krilo odseka, koji je pred nadmoćnim neprijateljem počelo popuštati, 3. eskadron ostao je privremeno u rezervi, kod Kurtovićeve kolibe.
Položaj dodeljen mom eskadronu bio je na ivici jednog obronka ispred kojega se protezao gusti vrbak u kome se nije ništa moglo videti, ali se osećalo da je neprijatelj blizu, ne samo što su neprijateljski vojnici pucali na nas iz neposredne blizine, već se čulo kako na našem jeziku razgovaraju. Od jednog neprijateljskog vojnika u maxarskoj uniformi, koji je noseći municiju zalutao i od naših bio zarobljen, saznali smo, da je prema nama 42. honvedska divizija.
Neprijateljski vojnici gađali su isključivo rasprsakvajućim metcima tzv. “Einschusspatronen”. Zrna iz tih metaka bila su tako osetljiva, da su eksplodirala i kad udare u grančicu ili list, a u čovečijem telu pravili su strašne rane.
Moji vojnici nisu imali šančanog alata, ono malo što su dobili u Valjevu za vreme mobilizacije pogubili su i pobacali, a nisu sačuvali ni onaj austrijski koji sam im razdao posle Cerske bitke. Da bi se sačuvali od ubivstvene neprijateljske vatre, morali su kopati streljačke zaklone golim rukama, što im nije bilo teško, jer je zemljište bilo peskovito i razmekšano kišom koja je prošle noći padala. Za kratko vreme ceo eskadron bio vatre što je i bilo glavno, jer je neprijateljska artiljerija, ne mogući osmatrati svoje metke i bojeći se da ne dejstvuje na sopstvene trupe, prebacivala preko naših položaja.
Usled tako srećnih okolnosti, eskadron je toga dana imao neznatne gubitke, poginuo je kaplar Jovan Marić i ranjen rezervni poručnik Aleksandar Kačarević, sada već pokojni. Rana poručnika Kačarevića bila je neobična, osmatrajući neprijatelja, bio se naslonio rukama na grudobran i u tom trenutku jedno eksplozivno puščano zrno udari u zemlju pored njegove desne ruke koja bude povređena od zemlje i parčadi samog zrna, izgledala je, kao da je izbodena iglama na stotinu mesta iz kojih je liptila krv. Do smrti ostao je sakat u desnu ruku.
Po prekidima pešačke vatre i po povremenom pojačavanju artiljerijske, zaključili smo da neprijatelj nastupa vrlo lagano.
Najzad, zaustavio se pred samim našim rovovima, nismo nikoga mogli videti ali smo po žagoru neprijateljskih vojnika zaključili, da nisu dalje od 50-100 metara. Napred više nisu mogli, jer su im gubici, kako smo docnije saznali, bili ogromni. U jednom trenutku prestade vatra i čusmo kako neko u neprijateljskim redovima viče: “Napred, napred! Razumete li me? Napred!“.
Uzbuđeni pomišlju, da Nemci vode Slovene protiv Srba, moji oficiri i ja zapevasmo naivno “Hej Sloveni”, našta neprijateljski vojnici odgovoriše takođe pesmom koja nam se učini poznata, ali reči nismo mogli razabrati.
Završavajući pesmu, neprijatelj je ponovo otvorio najveću vatru, našta smo mi odgovorili istim načinom, te je borba produžena do mraka, kada je moj eskadron povučen u rezervu kod Kurtovića kolibe, gde se već nalazio komandant divizijona sa 3. eskadronom.
Ceo konjički divizion bio je dakle u rezervi, ali je u stvari i dalje bio u I borbenom redu, jer je od neprijatelja bio udaljen 200-300 metara, a zemljište potpuno brisano od puščane i mitraljeske vatre, s toga oba eskadrona razvijeni u strelce, poseli su rovove na 20-30 metara pred Kurtovićevom kolibom, a zbog toka Staraće i Drininih otoka, u rasporedu koji nije odgovarao ni jednom vojničkom pravilu. Na primer levo krilo mog eskadrona oslanjalo se na pešake u I borbenom redu, a desno krilo bilo je iza prvog reda, i s toga u II borbenom redu, prema tome, dva moja voda dejstvovali su sve vreme na neprijatelja, a dva nisu mogla otvoriti vatru, jer bi gađali naše pešake. 3. eskadron, koji je bio desno od moga, nije imao nikoga od naših pred sobom, te je stvarno bio u I borbenom redu i dejstvovao je sve vreme.
Neprijateljska vatra nije gotovo nikako prestajala, stotinama eksplozivnih zrna rasprskavala su se pred nama, nad nama, i iza nas, tako da nismo smeli ustajati iz rovova, a kako je kiša lila kao iz kabla, proveli smo noć ležeći u blatu.
1. septembra izjutra prestala je kiša, a neprijateljska vatra prestajala je povremeno. Umoran posle neprospavane noći, zadremao sam, no kako sam bio mokar i prozebao nisam mogao zaspati.
Ležeći ovako u polusnu, odjednom primetih jednu ženu koja je stajala u rovu i preko grudobrana – potpuno nezaklonjena – zamišljeno gledala u neprijateljske položaje. Na sebi imala je srpsku vojničku bluzu i zatvorene boje suknju, za ono vreme “kraću” tj. do članaka. Na glavi je imala šajkaču koju je nabila bila do ušiju, tako da joj se od smeđe kose video samo po neki pramen, što je takođe u tom vremenu bio izuzetak.
Bila je bledog lica, ne osobito lepog, ali vrlo simpatičnog izraza. U neobičnim situacijama sve izgleda obično, pa se ni ja nisam mnogo začudio, videći kako ova žena gleda smrti u oči. Zapitao sam je: “Šta ćete vi tu?”. Ona mi odgovori rđavim srpskim jezikom, da je došla tu da previja ranjenike, pokazujući na otvorenu kožnu torbu punu lekova i zavoja, koju je nosila preko ramena. Po govoru poznao sam odmah da je Ruskinja, te produžim razgovor na ruskom jeziku. Rekoh joj, da ne treba tako da stoji jer je neprijatelj blizu, a sada ne gađa samo za to, što nikoga ne vidi, (svi naši vojnici bili su zaklonjeni u rovovima), ali čim nju spazi otvoriće vatru i ubiće je sigurno. Odgovorila je ravnodušnim tonom, da se ona smrti ne boji, jedino se boji da ne bude zarobljena.
Ustao sam tada iz rova i pozvao je u Kurtovića kolibu, koja je bila odmah iza nas. U kolibi i oko nje bilo je nekoliko konjičkih i pešadijskih oficira, koji su bili izašli iz rovova kada je neprijatelj prekinuo vatru, a tu je bio gotovo stalno i komandant odseka. Jedan od oficira imao je i litar rakije, te se svi malo potkrepismo, a ponudismo i Ruskinju, s kojom otpočesmo razgovor. O sebi nije nam mnogo pričala, rekla nam je samo da se zove Darja Aleksandrovna, da je iz Sankt Peterburga i da je došla da kao dobrovoljna bolničarka neguje naše ranjenike. Nismo je ni mnogo ispitivali, niti i danas znam, otkud ona tu kod nas, tj. da li joj je naređeno i od koga, ili je čuvši borbu došla sama?
U tome vremenu, 1. septembra pre podne, za Darju nije bilo mnogo posla, jer je u borbi nastalo zatišje, te je bilo malo ranjenika i svi su pravo sa položaja evakuisani u pozadinu. Tim zatišjem koristili su se i naši komesari te su doneli ručak – meso bez čorbe i hleb – za ceo divizijon. Darja, koja ništa drugo sem lekova, nije imala, ručala je sa nama pred Kurtovića kolibom. Za vreme ručka neprijateljska artiljerija otvorila je takvu vatru, da se zemlja tresla. Baterijski plutoni ređali su se jedan za drugim, ali su austrijski šrapneli preletali visoko iznad nas i i rasprskavali se daleko pozadi po šumarcima, u kojima, sem naših konjovodaca, nije bilo nikoga.
Ovu artiljerijsku vatru mi smo vojnici mirno podneli, jedno što smo bili na to naviknuti, da drugo s toga, što smo znali da neprijatelj iz bojazni da ne bi gađao sopstvene trupe, neće skratiti odstojanje.
Ali je bilo za divljenje držanje Darje, na nju ni najmanje nisu uticali ni strahovita grmljavina topova ni fijuk granata i šrapnela iznad naših glava. Ostala je mirna i ravnodušna prema svemu što se oko nje događalo, kao da je u Sankt Peterburgu a ne na Drini.
Celo pre podne vršene su pripreme za napad, koji je bio naredio komandant Drinske divizije II poziva, zašta je kao pojačanje trupama na Kurjačici uputio 1. bataljon XV pešadijskog puka II poziva.
Konjičkom divizionu naređeno je, da za vreme napada ostane u rezervi na dotadašnjem položaju, s toga se oko podne vratimo, i Darja sa nama, u iste naše rovove – pred Kurtovićem kolibom – iz kojih smo bili izašli radi ručka. Odmah zatim naši pešaci prešli su u napad, te je otpočela paklena puščana i mitraljeska vatra desno i levo od nas.
Darja me tada upitala da li postoji opasnost da budemo zarobljeni, ponavljajući da se samo toga boji. Rekoh joj da je to isključeno, ali da može lako poginuti, našta mi je ravnodušno odgovorila, da joj je to svejedno.
Napad je ispočetka uspevao, ali su naši imali teške gubitke, te kod Kurtovićeve kolibe počeše pristizati ranjenici, lakše ranjeni dolazili su sami a teže ranjene donosili su nosioci ranjenika na nosilima napravljenim od granja ili pušaka i šinjela. Zašto su baš ovde prikupljani ranjenici, da li je ko to naredio, ili su donošeni zato što je tu bio komandant odseka, ne znam, tek mesto nije nikako bilo podesno za previjalište, jer je bilo otvoreno, bez ikakvih zaklona – sem Kurtovićeve kolibe u kojoj je moglo stati najviše 5 – 6 ljudi – i potpuno brisano od neprijateljske vatre. Čim su stigli prvi ranjenici, Darja je izašla iz rova, otišla njima i počela ih previjati. Videći da se ona sama muči, a kako neprijatelj nije na naš divizijon dejstvovao, izašao sam i ja iz rova i pomogao Darji. Ranjenici ležeći na zemlji bili su koliko toliko zaklonjeni, ali je Darja bila tako izložena, da smo svakog časa očekivali da će poginuti. Pozvali smo je više puta da dođe k nama i to znacima, jer nas zbog topovske i pešačke pucnjave nije mogla čuti, no Darja bi svaki put odmahnula glavom smešeći se i ostala je sedeći tako kod ranjenika čitav jedan sat, jer je toliko trajala ta vatra. Za to vreme mnogi su ranjenici ponova ranjeni ili ubijeni, ali njoj nije bilo ništa.
Najzad prestade ova paklena neprijateljska vatra, i malo postiđeni, što je jedna žena pokazala veću hrabrost od nas vojnika priđosmo Darji koja ponova produži posao, koji je bila prekinula dok smo mi bili u kolibi, jer sama nije mogla da radi. Rekosmo joj da je potpuno izlišno da se tako izlaže, ali nam ona odgovori da se jedino boji da ne bude zarobljena i ničeg više.
Neprijatelj je otvarao vatru na nas još nekoliko puta popodne i svaki put mi bi se sklanjali u rovove ili u kolibu, a Darja je ostajala kod ranjenika.
Oko 18 časova naš je napad završen i to neuspehom, ali je neprijatelj i dalje povremeno tukao sve naše položaje pešadijskom i mitraljeskom vatrom, a našu pozadinu artiljerijom. Ovo je trajalo cele noći 1 – 2 septembra koju smo mi vojnici proveli u rovovima, a Darja previjajući i negujući ranjenike.
2. septembra pre podne neprijatelj je dva puta napadao i oba puta bio odbijen, po podne tukao je naše položaje najžešćom vatrom, a pošto se smrklo pokušao je još tri puta da se probije, no bez uspeha.
O borbama ovog dana, jedan oficir iz 27. Honvedskog puka zabeležio je u svome dnevniku, pored ostalog i ovo: “Srbi su izvanredno hrabri ljudi… Srba je moralo četiri puta ovoliko pasti pa ipak oni ne izmiču. Mi imamo za protivnike obe Drinske Divizije pod vođstvom Prestolonaslednika…”
Međutim, 2. septembra na adi Kurjačici protiv cele 42. Honvedske divizije bilo je svega: 2 eskadrona peške i 4 bataljona pešadije.
I u toku ovog dana, ranjenici su se prikupljali kod Kurtovića kolibe, gde ih je Darja previjala, kao i uvek ne obazirući se na neprijateljsku ubistvenu vatru, a mi smo joj pomagali kad je to bilo moguće. Previjeni ranjenici odnošeni su u pozadinu, a lakše ranjeni odlazili su sami, što je sve išlo vrlo sporo, tako da je kod Kurtovića kolibe uvek ležalo 50 – 100 ranjenika, čekajući na red, mnogi su umrli od rana ili i poginuli, te su odmah tu i sahranjeni.
U toku noći 2 – 3 septembra koju smo proveli na istim položajima, dobijena je zapovest komandanta divizije, da se sve trupe koje su bile na Kurjačici povuku na nove položaje istočno od železničke pruge Šabac – Loznica.
Konjički divizion napustio je svoje rovove pred zoru, neprimećeno od neprijatelja, a sa divizionom pošla je i Darja. Za vreme dok smo odstupali, preko nas su preletala retka neprijateljska prebačena puščana zrna, tako da smo bez gubitaka stigli do Lukića kolibe gde smo našli naše konjovodce. Velika je to bila radost kada smo ih videli, jer smo puna tri dana bili odvojeni od konja, za sve to vreme oni su bili u šumici u kojoj smo ih ostavili kad smo sjahali 31. avgusta. Mada su se neprijateljski šrapneli rasprskavali oko njih i danju i noću, nije bilo nikakvih gubitaka, ni kod konja ni kod ljudi.
Nama je bilo naređeno da idemo u selo Stražu na desnoj strani reke Jadra, gde je imala i doći i naša komora. Pozvasmo s toga Darju da dođe s nama, nudeći joj zaseban šator, dobar ručak i potpun odmor. No ona nam reče, da je došla u Srbiju da pomaže ranjenicima, a kako mi nećemo u borbu, to će otići kod neke druge jedinice koja bude u prvom borbenom redu.
Oprostismo se tada sa Darjom koju više nismo videli, i pojahavši konje krenusmo ka Jadru.
Posle nekoliko dana, čuli smo, da je Darja odatle otišla na Gučevo, gde je od austrijske granate poginula, no koga dana i kod koje jedinice nismo saznali.
Izneo sam sve što znam o ovoj velikoj Ruskinji i ostaje mi samo još da navedem izvode iz zvaničnih relacija u kojima je njena hrabrost istaknuta:
Komandant Drinskog Konjičkog diviziona II poziva, u svojoj relaciji pod O. Br. 194 od 10 septembra 1914. godine o borbama 31. avgusta, 1. i 2. septembra 1914. godine kod ade Kurjačice, pomenuo je Darju ovim rečima: „Kao zastupnik Komandanta odseka naročito moram po dužnosti istaći retko požrtvovanje, hrabrost i najsavesnije vršenje svoje dužnosti prema ranjenicima za sve vreme borbe i danju i noću, vrlo često u kiši kuršuma neposredno iza I borbenog reda – dobrovoljne milosrdne sestre Darje Aleksandrovne iz Petrograda, koja je sama lično previla preko 120 ranjenika.
Za sve svoje zasluge, milosrdna sestra Aleksandrovna zaslužuje najveće ratno odlikovanje.”
A u relaciji komanda desnog odseka (O. br. 1205 V pešadijskog puka II poziva od 5. februara 1915. godine) stoji za Darju ovo:
„Naročito ističem slučaj osobite energije, hrabrosti, požrtvovanja i osećanja prema ranjenicima milosrdne sestre Darje Aleksandrovne iz Petrograda, koja je od 1. septembra u jutru pa do časa povlače neposredno pozadi streljačkog stroja i danju i noću previjala ranjenike na otvorenom prostoru i bez ikakvog zaklona. Samo 1. septembra po podne ova milosrdna sestra previla je 90 naših ranjenika.“
Neustrašivoj sestri našoj, kćeri carske Rusije, neka je svetao i večan pomen među Srbima! Slava Darji Aleksandrovnoj!“
*
Darja Aleksanrovna je poginula na Gučevu u ranu jesen 1914. godine. Punih 55 dana uspevala je srpska vojska da zadrži neuporedivo brojniju i bolje naoružanu austo-ugarsku vojsku na padinama Gučeva. Rovovi neprijatelja bili su udaljeni svega desetak metara. Ginulo se u neprekidnim jurišima i kontranapadima, od artiljerijske i raketne vatre, od bolesti i gladi. U rovovima i zemunicama, pod zemljom, skoro dva meseca izdržala je srpska vojska. Često su im snagu davali guslari pevajući junačke pesme. Na isturenom položaju kote 708 Eminove vode, među borcima VI prekobrojnog puka bio je guslar Perun Perunović. Guslao je u rovu u trenucima nejžešće bitke. Njegov glas i krik gusala mešao se sa puščanom paljbom. Nestvaran prizor i junaštvo. Darja je previjala ranjenike prelazeći iz rova u rov. Izgledalo je kao da je metak neće. Ono malo zavoja što je imala koristila je samo za najteže ranjenike, a dobrotu i milosrdnost davala je svima. A onda je neprijateljska granata ubila bolničarku Darju Aleksadrovnu. Sahranjena je u zajedničkoj kosturnici austrougarskih i srpskih vojnika na Gučevu. Narod Jadra je 1929. godine podigao spomenik izginulim junacima na kome su uklesani stihovi:
„Blago onom ko dovijeka živi
Imao se rašta i roditi.“
Kraj
ZORAN TEŠIĆ
Izvinjavam se zbog preuzetog tudjeg teksta. Nisam znala gde bih i koga kontaktirala za dozvolu da preuzmem pa sam uzela ovako. Nije mi namera bila da se okoristim time sto cu privuci posetitelje na svoj blog nego da uz pesmu koja je gore postavljena, ljudi mogu da nadju odmah i pricu o Darji.
preuzeto sa http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=24&t=13373 
