ПЕСМА О БОЛУ
Не боли ме то што ме боли,
Боли ме то што видим.
Не боли ме бол која се од боли ствара,
Већ спознаја која болно разара.
Чак и да глуп сам бола би било,
Ал ме не би овако разорило.
Није ме сморило, нити оборило,
Већ се бојим да ме у нешто претворило.
Шта год да јесам од бола израстем
А онда новим болом прерастем.
Из бола рођени, бол живимо
Па потом болно нестајемо,
И некако да болимо престајемо.
Ето, већ мање боли,
Када се бол схвати и воли
Већ с првим сунцем ће бол да мине,
А са новом зимом стара рана да зине.
Ушиваћу мислима и прастарим нежностима,
Уморним прстима,
сузом и пољупцима
Чашом и столњацима.
Док год у мени човека има,
Док год је осека, нека чека плима,
Док год је ватре биће и дима.
А змај, нека цвили, моли и цима.
Везаних крила и жареног ока,.
Спреман да ждере та тмина дубока,
Језиком милује свог господара,
Да попусти ланац и да му да да хара,
Без улара и кормилара.
Да преоре земљу, ваздух и воду,
Да боли зацвиле и оду.
Безболан живот за змајеву слободу.
А још увек ме болови боду.
Па се окренем ка своме роду,
И пожелим да питам ка небеском своду,
Закочим узде док лежим на поду.
Још колико рунди срце да ћути,
Још колико шутева ће поглед да мути,
Још колико зуби да пљунем пред силом милом?
Кези се твар од бола над мном,
Трупло је шупље обојено тамном греотом и љигом.
Док пљује ме бригом,
Безнађем реже и увредом пали.
Да би од мањег био мали.
Е, то ситно, то отпорно зрно,
Та жлезда у мени што не види удар.
Та честица света, на крштењу је доби,
Из ње ћу да кренем на зло, у судар.
Свако је има, ето да јавим.
Скривена лажима о самој себи,
Тек када изгазе месо и кости,
Душа је употреби.
-------------------------------------------------------
PESMA O BOLU
Ne boli me to što me boli,
Boli me to što vidim.
Ne boli me bol koja se od boli stvara,
Već spoznaja koja bolno razara.
Čak i da glup sam bola bi bilo,
Al me ne bi ovako razorilo.
Nije me smorilo, niti oborilo,
Već se bojim da me u nešto pretvorilo.
Šta god da jesam od bola izrastem
A onda novim bolom prerastem.
Iz bola rođeni, bol živimo
Pa potom bolno nestajemo,
I nekako da bolimo prestajemo.
Eto, već manje boli,
Kada se bol shvati i voli
Već s prvim suncem će bol da mine,
A sa novom zimom stara rana da zine.
Ušivaću mislima i prastarim nežnostima,
Umornim prstima,
suzom i poljupcima
Čašom i stolnjacima.
Dok god u meni čoveka ima,
Dok god je oseka, neka čeka plima,
Dok god je vatre biće i dima.
A zmaj, neka cvili, moli i cima.
Vezanih krila i žarenog oka,.
Spreman da ždere ta tmina duboka,
Jezikom miluje svog gospodara,
Da popusti lanac i da mu da da hara,
Bez ulara i kormilara.
Da preore zemlju, vazduh i vodu,
Da boli zacvile i odu.
Bezbolan život za zmajevu slobodu.
A još uvek me bolovi bodu.
Pa se okrenem ka svome rodu,
I poželim da pitam ka nebeskom svodu,
Zakočim uzde dok ležim na podu.
Još koliko rundi srce da ćuti,
Još koliko šuteva će pogled da muti,
Još koliko zubi da pljunem pred silom milom?
Kezi se tvar od bola nad mnom,
Truplo je šuplje obojeno tamnom greotom i ljigom.
Dok pljuje me brigom,
Beznađem reže i uvredom pali.
Da bi od manjeg bio mali.
E, to sitno, to otporno zrno,
Ta žlezda u meni što ne vidi udar.
Ta čestica sveta, na krštenju je dobi,
Iz nje ću da krenem na zlo, u sudar.
Svako je ima, eto da javim.
Skrivena lažima o samoj sebi,
Tek kada izgaze meso i kosti,
Duša je upotrebi.
